Category Archives: ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ

МОЈ ДРУГ 👫

Уобичајен

Први литерарни покушаји ђака првака. 👏

Advertisements

ЗБОРНИК КЊИЖЕВНОГ СТВАРАЛАШТВА МЛАДИХ СРБИЈЕ И ДИЈАСПОРЕ

Уобичајен

Културни центар „Српска кућа” из Пожаревца објавиo је Зборник књижевног стваралаштва младих Србије и дијаспоре. Зборник је приредио Братислав Голић. „Српска кућа” већ годинама ради на афирмацији креативности деце основних школа. У најновијем издању Зборника нашле су се песме и наших младих писаца, ученика четвртог разреда. Браво за Љубицу Гуговић, Јовану Мојсиловић, Јелену Петковић и Марка Милетића!

ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ПРОЂОШЕ…

Уобичајен

Четири године прођоше

као дланом о длан,

четири године

као неки најлепши сан.

 

Са учитељицом делили смо тајне,

биле су ту речи лепе, ружне и сјајне.

 

Неки су били вредни, марљиво учили,

а неки се са множењем мучили.

 

Неком се „ћошак” дивио,

кад није слушао, кад је нешто скривио.

 

Зато, моја мила учитељице,

ставите осмех на своје лепо лице.

 

Долази генерација млађа,

али учитељице, генерација четврто један је много слађа.

Јелена Петковић

ПРЕДСТАВЉАМО ВАМ ЧЕТВРТАКЕ

Уобичајен

 У нашем одељењу дванаест другара има, а сада ћемо понешто да кажемо о свима.

 

Љубичица је девојчица слатка и фина,

до окружног такмичења у шаху она је стигла.

Да нешто ново научи, увек тежи,

од школских обавеза никад не бежи.

 

Сарита је тиха и помало стидљива,

али у њеним  очима дружељубивост је видљива.

Лице јој је често осмехом украшено,

све похвале и за владање њено.

 

Лепо лице наше Милице,

одељењске председнице.

Вредна и добра ученица

за математичке заврзламе права је паметница.

 

Милан Јањић је добар и прави друг,

лепо црта и трчи укруг.

На часовима физичког равном му нема,

лети, скаче, пузи, брише све са терена.

 

Мићко је добро и примерно дете,

њега не занимају пушке и ракете.

Лепо васпитање носи са собом

и знај да ће се због тога сви поносити тобом.

 

Труд и знање, наш Марко има,

на часовима је пажљив и миран.

Додај осмех на то лепо лице,

и настави да ређаш и даље петице.

 

Јоца је лепа, паметна и нежна,

као нека пахуљица снежна.

Прелепо црта, још лепше пише,

фудбал воли од свих спортова највише.

 

Јеца је наша песникиња мала,

шта год је пожелела, то је и написала.

Она прелепе стихове пише,

да постане песник волела би највише.

 

Ту је још један Милан мали,

у тандему са Ђолом понекад несташлук направи.

Окретан је као чигра,

и много воли фудбал да игра.

 

Ђоле је увек пун разних питања,

 јер је велики обожавалац читања.

Много воли тракторе и људе, али и

 у центру пажње понекад да буде.

 

Дуге трепавице носи на глави,

можда ће бити заводник прави.

То је наш Милош, марљив и вредан,

за глуму је створен, имитира као један.

 

Анђа је скромна, одговорна и озбиљна,

на часовима је веома мирна.

Изостанак ниједан направила није,

школу обожава, за цртање је геније.

СЕЋАМ СЕ ПРВОГ ДАНА У ШКОЛИ

Уобичајен

Kоначно је дошао и тај дан када смо кренули у први разред. Сећам се као да је било јуче. Сви смо дошли са родитељима први дан у школу.

После завршетка предшколског васпитања и дружења са васпитачицом Тоњом, дошао је први септембар. То је био за нас важан дан зато што је то био почетак нашег правог школовања. Тада су почеле наше прве, праве обавезе. Дружина је била бројнија за једног члана. Било нас је једанаест из предшколског и још један нови дечак. То је био мој комшија Ђоле. Милан и ја смо га познавали, а остали другари су га тада тек упознали.  Он је био помало несташан, али се с временом навикао на нас. Родитељи и ми смо заједно ушли у учионицу првог разреда. Жељно смо ишчекивали да видимо учитељицу, коју смо упознали у предшколском. То је била учитељица Јелена Ивановић, о којој нам је доста причала васпитачица Тоња. Говорила нам је да је она много добра, строга и праведна. Наравно, касније смо се уверили да је васпитачица била у праву. Учитељица Јелена нас је тада дочекала са осмехом на лицу и пожелела срећан почетак школовања. Представила се нама и родитељима. Ми смо је уплашено посматрали док је говорила како треба радити, шта од нас очекује и како да се понашамо. Ја сам је већ тада схватио озбиљно и веома брзо сам, захваљујући учитељици, заволео њена правила, учење и школу. Родитељи су после упознавања са учитељицом изашли, а ми смо остали са њом. Распоредила нас је како да седимо. Мало нам је било необично, јер смо се навикли на мале столове, столице и играчке. Сада су то биле велике столице и столови. Свако од нас је седео посебно. Мени је припало место у трећој клупи до врата. Учитељица нас је охрабривала и причала да немамо чега да се бојимо. Прошао је тај први дан, а онда смо кренули са књигама у школу. Како су дани одмицали, били смо све бољи у учењу и  дружењу. Учитељица нас је усмерила да се правилно развијемо у културне и вредне ђаке. Било је понекад и несташлука и плача, али више шале игре и дружења.

Ми за неки месец постајемо ђаци петаци. Радујемо се мини-матури, али су нам уједно очи пуне суза због растанка са учитељицом Јеленом. Учитељица нам говори: „Mорамо се поздравити без туге и плача, кад у живот неко креће, нек ведро корача”. Учитељицу Јелену и прелепе дане проведене са њом, памтићу заувек.

Марко Милетић, четврти разред

Први дан у школи је најлепши; њега се сећам као да је било јуче.

Био је леп и сунчан дан. Сви су били нестрпљиви, јер су једва чекали да се упознају с новим другом и учитељицом. Када сам видела двориште и школу,  помислила сам да је она најлепша. Ушла сам у учионицу коју је учитељица већ опремила разним порукама за нас. Заједно смо се договорили где ће ко седети. Били смо тужни јер је свако морао да седи сам. Учитељица нас је тешила рекавши да ћемо у осталим разредима седети са једним другом. Дошао је и тај нови другар, Ђоле. Он је био постиђен јер нас никада није видео. Ми смо се поздравили с њим и рекли му како се зовемо. Убрзо се и он ослободио и заједно смо се играли. Затим смо добили књиге и распоред часова. Учитељица нас је одвела да видимо кухињу. У њој је било доста столова и столица. Упознали смо се и са куварицом. Затим смо прошетали школом и срели смо доста наставника који су нам пожелели добродошлицу. Ђаци из старијих разреда су припремили малу приредбу намењену најмлађим школарцима. Било је баш лепо. Сви смо се постидели од толиког хваљења. Били смо још срећнији када смо чули да је наша учитељица једна од најбољих. Касније смо се и уверили да је то истина и да она за сваки проблем има решење.

Први дан у школи никада нећу заборавити. Све сам доживела као ново и лепо.

Анђела Шипетић, четврти разред

Наша „Луцкаста песма“

Уобичајен

Мама,

Хтео бих да постанем твоја бунда!

Можеш,

Потребна ти је само секунда!

Мама,

Хтео бих да постанем цвет!

Можеш,

Да те мирише цео свет!

Мама,

Хтео бих да постанем соко!

Можеш,

Само да имаш оштрије око!

Мама,

               Хтео бих да постанем адвокат угледан!             

Можеш,

Само мораш бити увек праведан!

Мама,

Хтео бих да постанем глумац славан!

Можеш,

Теби ионако у глуми нико није раван.

                                                                                                      Ученици четвртог разреда

ЗБИРКА ЈЕЦИНИХ ПЕСАМА

Уобичајен

Јелена Петковић, ученица четвртог разреда у слободно време бави се писањем песама. Мало-помало нанизале су се 52 песме које је учитељица све сакупила и објавила у електронском издању.

Електронско издање Збирке Јециних песама можете погледати ОВДЕ.

БРАВО, ЈЕЦО!

zbirka-jecinih-pesama